NISMO RAZLIČITI

NISMO RAZLIČITI

PROBLEMI OSOBA SA IVALIDITETEOM

U Srbiji, osam do deset odsto ukupnog stanovništva ima neki oblik invaliditeta, a mnogi od njih i dalje se svakodnevno suočavaju sa socijalnim i fizičkim barijerama, kao što su predrasude u stavovima prema invalidnosti, nepristupačnost objekata, informacija i oruđa za komunikaciju, nezaposlenost, siromaštvo i isključenost iz društva. U svetu svaka deseta osoba živi sa nekim oblikom invaliditeta, a većina se suočava sa nerazumevanjem i diskriminacijom.

Invalidnost netreba da bude prepreka u ostvarivanju želja, ambicija, ili ciljeva, ali nažalost, upravo su prepreke te koje osobama sa invaliditetom svakodnevno otežavaju život. Ne bi trebalo da je tako, jer je Srbija jedna od 177 zemalja koje sprovode odredbe Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Osobe sa invaliditetom u Srbiji su marginalizovane drušvene grupe koje se još uvek bore za pristupačnost i neometano kretanje, te su prema mišljenjima različitih stručnjaka, jedna od najranjivijih i nevidljivih društvenih grupa izloženih stereotipima i predrasudama koje se sporo menjaju. Još više alarmira podatak da u pojedinim mestima članovi porodice sakrivaju osobe sa invaliditetom iza kućnih vrata, čemu pogoduje nezainteresovanost i nespremnost lokalne zajednice da im obezbedi dostojanstven život. I dalje je zastupljena praksa potpunog lišavanja poslovne sposobnosti na osnovu medicinskog pristupa, čime se osobe sa invaliditetom ostavljaju bez mogućnosti da odlučuju o svom životu, a to je u suprotnosti sa osnovnim principima ravnopravnosti i ljudskih prava.

Nedavno su predstavnici stručne službe Zaštitnika građana, zajedno sa članovima i članicama Saveta Zaštitnika građana za prava osoba sa invaliditetom i Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom Srbije polemisali o procesu izrade i sadržaju Nacrta Nacionalne strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji i ukazali na to da je reč o jednom kvalitetnom dokumentu koji bi Vlada trebalo da usvoji što pre, ali i da je ključno da što pre bude izrađen Akcioni plan za njenu primenu, koji će sadržati konkretne mere, aktivnosti, nosioce aktivnosti i propisane rokove za sprovođenje aktivnosti. Nakon toga, od izuzetne je važnosti primena tih strateških dokumenata naročito na lokalnom nivou i izrada lokalnih akcionih planova koji bi sadržati konkretne mere za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.

U međuvremenu, ostaje da se reši problem bolje pristupačnosti, ali i još intenzivnije razvijanje servisa podrške, jer prema pojedinim podacima još uvek samo nekoliko stotina osoba sa invaliditetom koristi uslugu personalnog asistenta. Bolja je situacija po pitanju povećanog broja programskih sadržaja koji su dostupni gluvim osobama, uz upotrebu titlovanja, na Javnom medijskom servisu, budžetski fond se koristi za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i dalje veliki broj javnih objekata, javni prevoz, informacije i komunikacije nisu pristupačni u meri u kojoj je to propisano.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom UN-a preporučio je Srbiji šta bi trebalo da uradi za bolji položaj tih osoba. Za početak, kao društvo, ne smemo zatvarati oči pred tim društvenim problemom, a činjenicu da su osobe sa invaliditetom još uvek nevidljive, stavljati pod tepih.

Edukacija i senzibilizacija osoba bez invaliditeta je neopodna kako bi razumeli pojam diskriminacije, postali svesni njenog postojanja i sebe u ulozi diskriminatora u nekim situacijama. Isto tako, podjednako je potrebna edukacija i senzibilizacija samih osoba sa hendikepom po ovom pitanju, kao i pravovremeno informisanje o njihovim pravima, zakonima i promenama u zakonima kako bi i one razumele mehanizme diskriminacije i postale svesne da je ona svuda prisutna i da je neophodno boriti se protiv nje.