Dejan je promenio život desetina porodica: Dečiji osmesi umesto suza, više nikad neće gladovati

Dejan je promenio život desetina porodica: Dečiji osmesi umesto suza, više nikad neće gladovati

Dragana Simić, Telegraf

Humanitarac iz Kuršumlije pomaže više od 50 porodica koje su na ivici siromaštva i koje ne bi imale nijedan obrok da nije njega i humanih ljudi koji ga podržavaju

Suze, mrak, nemaština i strah. Osećaj bezizlaznosti i prikrivanje bola i nemira. Tako je godinama, pa i decenijama, izgledao život brojnih porodica iz topličkog kraja, uglavnom Kuršumlije, koje je gušila nemaština i, činilo se, odlučno i jako držala pod svoje. Ipak, njihovi životi polako su, a opet… iznenada, počeli da se menjaju. Okrutni i hladan mrak zamenila je toplota svetlosti, a suze samohranih majki i baki, ali i nemoć ratnih veterana postale su ružna uspomena.

Njihove sudbine rasplakale su i najtvrđa srca… Sudbine toliko teške, da je teško bilo poverovati da tamo negde, u našoj zemlji, na desetine dece i baki nema ni za jedan obrok. Njihovi životi počeli su da se menjaju pre godinu dana, zahvaljujući humanitarcu iz Kuršumlije, Dejanu Markoviću (Miloševiću) i podršci medija koji su značajno doprineli prikupljanju pomoći za ove porodice.

Baka Živka: “Gladujem, očiju mi”

A sve je počelo izuzetno tužnom i previše bolnom pričom o baki Živki, objavljenjom na portalu Telegraf.rs pre tačno godinu dana. Bila je to priča o mršavoj starici koja je zaboravila da se smeje, jer… malo je stvari koje su u njenom životu mogle da joj izmame osmeh na lice – baka Živka Popović (86), koja je u selu kraj Kuršumlije živela u udžerici bez struje, sama, bez dece, bez igde ikoga da joj se nađe, donese hranu…

Njene bolne reči da nema od čega da živi, kune se da nema šta da jede i njene suze slomile su i najtvrđa srca. Njeno ispijeno lice prekriveno bolom nikoga nije moglo da ostavi ravnodušnim. A onda… život je počeo da se menja, a na lice baka Živke da se vraća osmeh. Ova starica jedna je od prvih kojoj je Dejan Marković (Milošević) sa svojom organizacijom Gvozdeni puk pomogao. Posle njegove poste i pisanja Telegrafa, ništa nije bilo isto.

 Ono malo hrane: luk i papriku koju bi zasadila oko kuće zamenio je pun frižider namirnica, svega i svačega. Volonteri su se postarali da joj renoviraju kuću, a kupljeni su joj i šporet i frižider. Njen dom zasijao je posle mnogo godina, jer joj je konačno priključena struja. Od maja prošle godine, baka Živka ne gladuje, a uz volontere koji je posećuju svake nedelje znatno manje oseća samoću koja je okovala njeno srce.

Kako Dejan Marković (Milošević) priča, baka Živka ga i dan-danas zove, da ga “opomene” da joj donese rapidžik. Svoju naviku da i dalje sadi povrće u svojoj baštici, ne planira da menja, uprkos frižideru koji je u prethodnom periodu uvek pun.

Osmeh bake Smilje 

Baka Smiljana Ilić (75), koja živi sama u Blacu, još jedna je starica čije su nas suze ganule. Bez igde ikoga, svoju starost dočekala je u trošnoj kući čiji je jedan deo izgoreo. Primanja nema, te je hranu dobijala kao izraz dobre volje i gesta svojih komšija. Kad je se sete…

Ipak, baka Smiljine suze zamenio je davno izgubljeni osmeh, zahvaljujući humanim ljudima koji su se odazvali na naše apele. Ova divna baka više nije ni gladna, jer joj volonteri donose hranu koju ne može sebi da obezbedi.

Pored toga, odmah posle pisanja Telegrafa, Smiljanino dvorište bilo je puno ljudi koji su radili na sanaciji njenog doma koja je unela dečiju sreću u njen život.

Baka Soka 

Još jedna starica pred čijom smo sudbinom ostali nemi je baka Soka, koja živi u selu Žuč, udaljenom 15 kilometara od Kuršumlije, preživljavajući od onoga što joj drugi daju. Ova starica slabo čuje i nerazgovetno govori, a njenu samoću i tugu prekinuli su dobri ljudi koji su prikupili osnovne životne namirnice kojim su je snabdeli.

Njena oronula kuća i stari zidovi okrečeni su, a dobila je novi šporet, frižider, ogrev. Zamenjeni su stari prozori koji nisu dihtovali, a od prošle godine, odnosno od momenta kada ju je Marković posetio, baka Soka redovno dobija hranu kako nikada više ne bi bila gladna.

Sestrice dobile novi dom

Preslatke sestrice Danica (10), Nikolina (6) i Milica (5) iz Kuršumlije dobile su, posle Dejanove posete, novi dom februara ove godine. Divnim devojčicama i samohranoj majci Jeleni pomogli su humani ljudi, ali i humanitarne organizacije Srbi za Srbe i Gvozdeni puk Republike Srbije.

Devojčice su se uselile u novu, potpuno opremljenu kuću, a njihova majka Jelena, koja u glasu nije mogla da sakrije sreću, jer godinama sastavlja kraj sa krajem, od 23.000 dinara, rekla je tada za naš portal da ne može veruje da im se ta želja konačno ispunila, kao i da se njene ćerkice ponašaju kao da im je ta kuća od rođenja dom.

Nemoć ratnog veterana Dalibora

Teška sudbina zadesila je i Dalibora Cvetkovića (46) iz Žitorađe i njegovu slepu majku Krstanu (78). Ovaj povučeni i skromni čovek imao je 24 godine kada je mobilisan 1999., za vreme NATO bombardovanja. Zločini rata promenili su Dalibora, koji je godine posle toga provodio u udžerici sa roditeljima. Otac je preminuo, a on i majka preživljavali su od 12.500 dinara, koliko iznosi Krstanina penzija, spremajući malo krompira ili pasulja.

Danas, kako priča Dejan Marković, Dalibor je super. Humani ljudi kupili su im veš mašinu, a Cvetkovići su dobili i nov televizor i električni šporet.

Takođe, pokrenut je postupak i da Krstana dobije ličnog pratioca i tuđu negu koja iznosi oko 20.000 dinara.

Brat gladovao na poslu

Braća Nikola i Stefan Nikolić živeli su cele 3 godine u potpunom mraku sa svojom majkom Milkom, u stanu zgrade Centra za socijalni rad u Blacu, u nemaštini, gladni i bez primanja dostojnih jednog ljudskog bića.

Stariji Stefan radio bi ceo dan bez obroka, kako bi što više novca mogao da donese mami i bratu na kraju dana. Ova tročlana porodica nije imala ništa – ni frižider, televizor, veš mašinu… Majka Milka bi nekako uspela da dođe do ogreva, ložila šporet na drva i iskuvavala odeću. Molila je samo za veš mašinu, tiho i skromno, plašeći se da traži previše.

Ipak, Nikolići se danas smeju, a svetlost je ušla ne samo u njihov dom, već i njihove živote. Humani ljudi obezbedili su im dovoljno sredstva da potpuno opreme stan – dobili su novi nameštaj, televizore, internet, kompjuter, a plaćen im je i dug za struju koji je iznosio oko 90.000 dinara. Dobili su sve od bele tehnike, a i 100.000 dinara u prodavnici, gde svakog dana mogu u narednom periodu da kupuju namirnice i kućnu higijenu.

Dačevićima se život promenio iz korena

Slučaj koji je možda podigao najviše prašine u javnosti, a koji je posle velike bitke dobio srećan epilog, svakako je porodica Dačević iz Suvog dola. Pre samo nekoliko meseci, morali su da krpe kraj sa krajem, živeći samo od Ljiljanine skromne penzije, a već danas na stotine ljudi spremno  je da im pomogne, neki od njih čak i trajno.

  Njihova teška životna situacija odjeknula je posle nasilnog pokušaja radnica Centra za socijalni rad u Blacu da odvedu decu u hraniteljsku porodicu jer majku nemaju, a otac ih je napustio.

Danas su ova deca srećna, a baka Ljilja mirna. Dobila je protezu za nogu i može da se kreće, kao i kućnu negu. Uz mesečne stipendije za decu i njenu penziju, Dačevići konačno mogu mirno da spavaju, a deca uživaju u ispunjenju svojih želja i srećnom detinjstvu.

Majka radila za 5 jaja

Želje su se ispunile i devojčici Milici (8), njenoj sestrici Valentini (3) i bratu Strahinji (12) iz sela Popova kod Brusa, koji žive u improvizovanoj kući, staroj, maloj, dotrajaloj… Dečica žive sa majkom Julijanom koja se lavovski bori za njih protiv nemaštine koja ih nikako nije napuštala.

Kako bi svojoj deci priuštila makar jedan obrok, ova namučena žena išla je od kuće do kuće da pomaže i čisti, a za uzvrat bi dobijala 5 jaja.

Ipak, njene suze zbog nemoći da svojoj deci učini detinjstvo srećnijim, zamenila je radost zbog novog nameštaja koji su dobili, ali i bele tehnike, jer ništa nisu imali. Takođe, uvedena im je voda, a volonteri im svake nedelje obezbeđuju hranu. Uskoro bi trebalo prostorije u kojoj žive da adaptiraju i za kupatilo koje Šljivići još nemaju. Kako bi još više usrećili Milicu, Valentinu i Strahinju, volonteri Markovićeve organizacije kupili su bicikle koja su toliko želeli da imaju. 

Zasijao dom Tanaskovića

Nebojša Tanasković (41) i njegova majka Milanka (72) žive udaljeni od civilizacije, u selu Seocu, čak 40 kilometara udaljenom od Kuršumlije, a njihova tužna priča dobila je prošle nedelje, posle previše godina, naznake sreće. Nebojša i njegova majka po prvi put u životu imaju struju u kući.

Za jedinu Nebojšinu želju, da mu makar jedna sijalica zasija u domu, pobrinuli su se humani ljudi koji su uplaćivali novac za Tanaskoviće, a deo pomoći dao je i frizer iz Kuršumlije, Goran Nešić, koji je doprineo kupovini solarnih panela, zbog kojih će, kako su se našalili, dom ove porodice sijati kao aerodrom.

Plaćen im je dug za struju, i obezbeđena hrana kako njegova majka i on nikada više ne bi gladovali. Kupljene su im i krave, koje će Tanaskovići najverovatnije prodati i kupiti ovce, od čije će vune majka Milanka pleti kvalitetne čarape i kasnije ih prodavati.

Zvonimir više nije gladan

U selu Dabinovac, na kilometar od administrativnog prelaza sa KiM, kod Kuršumlije prema Podujevu, u staroj udžerici, bez struje i bez ikakvih primanja, više gladan nego sit, živi Zvonimir Mladenović (58), veteran koji se borio za svoju zemlju za vreme NATO bombardovanja.

Zvonimira je rat zatekao kao odraslog muškarca, te 1999. imao je 36, živeo u svom selu sa majkom, nije se oženio. Mislio je da je budućnost pred njim, a onda je rat promenio sve.

Kako je Marković naveo za Telegraf.rs, i Zvonku je plaćen dug za struju i obezbeđena hrana, a kuća mu je renovirana.

Naš sagovornik navodi da nikada nije pomišljao da odustane od pomoći drugima, i da ima više od 50 porodica kojima svakodnevno pomaže uz podršku humanih ljudi. Svi oni su, kako ističe, njegova porodica.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *